Policija je saopštila da je u saradnji sa BIA uahpsila dvojicu mladića koji su napadači na Teofila Pančića.
Po saopštenju mupa napdači na Teofila su Danilu Žuži (1991) i Milošu Mladenoviću (1992) i njima je određen pritvor od 48h. Podsetimo, Teofil Pančić je napadnut u autobusu gradskog saobraćajnog preduzeća u Zemun kad su tada dva nepoznata lica sa kapuljačama na glavi i metalnom šipkom upala u autobus i počela da ga biju, a sigurnosne kamere su snimile napadače sa leđa.
Sezona lova je otvorena, svako ko ne misli kao fašistička rulja je njihova meta. Spiskovi za odstrel već su napravljeni tako da se ide redom, Brankica Stanković, Dejan Anastasijević, Dinko Gruhonjić i najsvežije Teofil Pančić kao i mnogi drugi koji su na spisku ali na sreću još uvek nisu postali fizička meta.
Naime, potonji napad na Teofila kao i na prethodno navedene ljude (nekima je prećeno fizičkim napadom, a nad nekima je izvršen) je direktna posledica nepotpunog delovanja države i vlasti u zaštiti svih njenih građana kao i zaštite onih čije je mišljenje manjinsko. Tu postoji više problema, prvi je što se dugo vremena struja koja se bori za bezuslovno priključenje Evropskoj uniji (tu mislim na sve one koji priznaju realno stanje, a to je da je Kosovo nezavisna republika i da nema „i Kosovo i Evropa“ kao i da je Ratko Mladić zločinac, a ne heroj) označava kao „ekstremna struja“ kao i npr. „udruženje Naši“ i slični koji nasilnim metodama zaustavljaju tribine radio emisije Peščanik čiji su veoma česti gosti gore navedeni ljudi. Pri tom taj ekstremizam se ne oglda ni u čemu drgom sem u zastupanju finog i u svetu nadasve „dosadnog“ građanskog stava koji je više nego uobičajan u EU čijem priključenju barem formalno težimo, a u EU se ne ulazi tako što se izjednače dželat i žrtva pa je „žrtva kriva zato što joj dželat seče glavu“.
Tu je i nadasve sporna prvostepena presuda po kojoj pretnje „navijača“ upućene Brankici Stanković nisu po sudu „pretnje“ već je to „uvreda“ i zbog toga mora da se podnosi lična tužba iako je poruka rečenice „Otrovna si kao zmija proćićeš kao Ćuruvija“ više nego jasna obzirom da je Slavko Ćurivija ubijeni novinar u vreme režima Slobodana Miloševića. Takođe, toj atmosferi da Teofil Pančić bude prebijen, a da putnici samo nemo posmatraju i posle se razbeže veoma je doprinelo i to što se odugovlači sa suđenjem ubica Brisa Tatona, spasavanje Miladina Kovačevića od strane sudskih vlasti u Sjedinjenim Američkim Državama (SAD) koje je organizovala država kao i dugo trajanje i prvo obaranje, a potom usvajanje presude Urošu Mišiću za kog su likovi sa kapuljačama ispisivali fasade povećim gradovima po Srbiji sa natpisom „Pravda za Uroša“.
Sve je to isto osinje gnezdo, stoga ako oni hoće „Pravdu za Uroša“ onda je više nego očekivana „Šipka za Teofila“ i sve one koji misle poput njega pošto su oni od strane likova sa kapulačama prebačenih preko lica označeni kao „neprijatelji Srbije i srpskoga naroda“ i oni samo sebe smatraju „pravim“ i „ispravnim“ patriotama. Uostalom, zar nije patriotizam govoriti istinu o događajima u svojoj državi (zemlji)? Zar nije patriotizam izgradnja puteva, škola i bolnica? Zar nije patriotizam to da obrazovani mladi ljudi dobijaju šansu da napraduju u svom poslu i da ostanu u svojoj zemlji? Stoga, zašto se konstatno pothranjuje zabluda da oni koji konstatno razmišljaju i daju rešenja i odgovor na pitanje „kako?“ doći do gore navedenih stvari budu proglašeni „izdajnicima“ dok samozvane patriote daju sebi za pravo da misle da su „jedino oni ispravni“? Potšo su jedino oni ispravni“ onda mogu i da „uzmu zakon u svoje ruke“ pa da nekog prebiju hladim oružjem, kao npr. metalnom štanglom u GSP-u, a nekom bace kašikaru na sims.
Međunarodni sud pravde je rekao svoje savetodavno mišljenje, a to mišljenje glasi “da „deklaracija o nezavisnosti doneta 17. februara 2008. nije prekršila opšte međunarodno pravo, Rezoluciju 1244 Saveta bezbednosti (1999) niti ustavni okvir“. Na kraju, sud zaključuje da „shodno tome, usvajanje te deklaracije nije prekršilo nijedan primenjivi princip međunarodnog prava.“” . Onda svako ko je iole razuman može da zaključi, ako je deklaracija o nezavisnosti u skladu sa međunarodnim pravom da je i sama nezavisnost legalna odnosno da je po međunarodnom pravu.
Međutim gde nastaje problem u Srbiji i srpskoj javosti? Naravno nastaje tamo gde je već proteklih 200 godina, a to je strah od realnosti ma kakva ona bila i odugovlačenje problema i njegovo neprestano guranje pod tepih, a da bi se problemi gurali pod tepih u proteklih 20 godina izmišljen je sjajan patet, priča o Kosovu. Pošto dok se priča o Kosovu onda se ne priča o propaloj ekonomiji, o dovođenju stranog kapitala (kad kažem “strain kapital” mislim na zemlje Zapada tj. EU i SAD), a i slabije se govori o integracijama Srbije u EU, pošto se od 2003. stalo sa Evro-atlanskim integracijama u koje smo krenuli 05. oktobora 2000. godine. Na sve to još treba dodati i lažnu priču plasiranu u javnost da je Angela Merkel protiv ulaska Srbije u EU pa onda rad na intergracijama u EU baš i ne mora da ide, a i kog ćemo đavola u toj EU koja nam otima naše “sveto Kosovo”?
Dakle! Neprestanim velikim lažima lopovi kradu dok se narod zabavlja periodično pričom o Kosovu, a kad nema priče o Kosovu dobro dođu Veliki Brati i Farma. Zar to nije na malo finiji način rekao Miloševićev najbolji učenik, a današnji minisar policije Ivica Dačić, ma ne Kosovo nije izgubljeno 1999. posle bombarodvanja,a i nije ga izgubio Milošević već i oni pre njega su ga izgubli, ali mi se i dalje borimo za naše “srce Srbije”. Zato nemojte da se čudite što se stvari popravljaju na bolje i to brzinom puža kad naše društvo razmišlja kao puž od danas do sutra i beži u svoju kućicu kad god naiđe na krupniji problem umesto da izgovori ono što je odavno celom svetu jasno, “Kosovo je sused srbije” i da krene u rešavanje svojih pravih problema, a da bi se krenulo u rešavanje problema potreban je razum. Stoga, gde je razum Srbiji?
Na ovogodišnjem Cinema City-ju u Novom Sadu u selekciji „Nacionalna klasa“ između ostalog prikazani su filmovi „Đavolja varoš“, „Plavi voz“ i „Srpski film“ a u sva tri filma igra Lena Bogdanović, sa kojom smo uradili kraći intervju, dok u filmu „Plavi voz“ pored uloge direktorice škole uzela je i veoma važno učešće kao producent istog filma dok je u druga dva odigrala sjajne uloge.
Film sam odgledala pre tri nedelje na festivalu u Kanu gde je održan screening na banketu tako da je tu već bilo publike. Bilo je nekih četrdesetak ljudi u sali i bile su dve projekcije i na obe je bila strašna gužva, a mnogi koji su želeli da pogledaju film ostali su napolju . Tako da je to bilo gledanje filma ali sa ljudima iz profesije, dakle, sa distributerima, kupcima i sa ljudima iz struke, možda trebalo da bude lakše, ali nije, pogotovu, pošto sam film veoma emotivno doživela iako sam ga radila i iako znam svaki kadar. U tom momentu sam poništila sve o sebi kao o glumici i pogledala sam ga kao deo publike prvi put i bilo mi je strašno i bila sam jako potresena, a sa druge strane sam bila zadivljena i hrabrošću ali ne samo hrabrošću nego i kvalitetom koji su autori prikazali u svim segmentima ovog filma. Pozitivnu ocenu filmu su i u svetu dali mnogi ozbiljni kritičari kao npr. Harry Knowles posle svetske premijere u Teksasu. Tako da je i moj utisak pozitivan, ali taj pozitivan utisak sam mogla sebi da priznam tek posle nekoliko dana kada me je prošao prvobitni šok i onda sam mislila da će mi večeras biti lakše pošto sam ga već gledala. Ali ne, opet sam to vrlo emotivno doživela i veoma sam zadovoljna. Radila sam sa jednom izvanrednom ekipom stvaralaca pre svega sa Aleksandrom Radivojevićem kao stvaraocem scenarija i Srđanom Spasojevićem kao rediteljem, a naravno tu su i fantastični partneri, divni glumci, Sergej Trifunović, Srđan Žika Todorović, Katarina Žutić, Jelena Gavrilović zajedno sa svim ostalim članovima ekipe. Mislim da smo svi pokazali da eto kad možemo ovo da odigramo onda možemo i sve drugo da igramo pošto je sve posle ovoga lako.
Naravno, tu bih dodala još i film „Đavolja varoš“ gde se takođe na komičan ali nikako na nimalo skriven način govori o sredini u kojoj živimo sa tim da „Đavolja varoš“ ima jednu komičnu notu pa je nekako lakša za gledanje ali daleko od toga da je to neka ulepšana stvarnost, naprotiv, nego je u žanru crna komedija pa je publici malo lakše da isprati taj film na koji sam takođe vrlo ponosna i film je već postigao lep uspeh na festivalima u svetu i dobio je niz nagrada. Volim to da radim, prosto prijalo mi je. Volim da radim sa mladim, oštroumnim i darovitim stvaraocima na filmu tako kao što je ova pomenuta ekipa iz „Srpskog filma“ ali takođe Vladimir Paskaljević reditelj „Đavolje varoši“, Nebojša Milosavljević, Miloš Radosavljević, ali opet bilo mi je drago i da radim jedan lep optimistični film i jednu nostalgičnu priču o prošlom vremenu kao što je „Plavi voz“, opet sa jednom ekipom zanimljivih mladih glumaca čije vreme tek dolazi.
Secna iz filma "Đavolja varoš"
To ste veoma lepo primetili i nažalost to je tačno, a i sam kraj filma nam ne daje nikako optimističnu sliku nego nas zapravo zastrašuje time da se situacija ne menja i da će teško doći do boljeg u ovom društvu ukoliko se ono u potpunosti ne regeneriše i sad je prošlo nekih deset godina od promena u ovoj zemlji od kojih smo očekivali da će nam biti mnogo bolje i da će sve to nekako brže doći na svoje mesto, ali eto posle deset godina još uvek smo tu negde, između.
Scena iz "Srpskog filma": Sergej Trifunović, Srđan Žika Todorović i Lena Bogdanović
Svaka priča govori ponaosob od kriminogenog miljea do nesrećnih intelekutalaca do bezidejne mladeži i do dece koja nemaju nikakvu budućnost. Tu je Vlada Paskaljević dao jednu lepu sliku Srbije, vrlo realnu nažalost.
To jedno lepo i bezbrižno vreme, jedna čitava epoha koja se završila 4. maja 1980. godine i koja je imala stravičan epilog u devedesetim nastavlja se i dalje iako se sada mora priznati da živimo ipak bolje ali i da stvari idu ipak jednim presporim tempom.
Izgleda da nema generacije koja nije obeležila svoju mladost uz veće ili manje probleme. Nikako da dođemo do neke umirujuće, možda i dosadne stvarnosti neke uređene zemlje, uređenih odnosa, uređenog sudstva, uređenog saobraćaja, čistih bolnica, organizovanog vremena, uređene prosvete, vaspitanih ljudi... Sad smo konačno dobili pasoše sa kojima možemo malo više da se krećemo pošto nam je i sloboda kretanja bila ograničena što je neko osnovno pravo koje čovek treba da ima. To jeste bio veliki korak, ali ima još puno toga što ova sredina mora da osvoji, da bismo se smatrali normalnim društvom.
Lena Bogdanović
Ivan Fece Firči bubnjar Ekatarine velike, Lune, Laboratorije zvuka i mnogih drugih bendova priča o svojoj karijeri neposredno pred ulazak na Farmu.
Pa ti si baš krenuo od Bibljije, a ? Vidim znaš detalje, ali to nije bila ideja to se sve dešavalo spontano pošto smo tad bili klinci od nekih 13 godina pa smo se samo spontano skupljali, a narudžbenica za bend je potekla od naše profesorice muzičkog zvane Hilda. Tako je nastao prvi bend.
Da, Jakarta je bila 1983. godine u Beogradu i to mi je bio prvi malo ozbiljniji bend bar kad je studijski rad u pitanju nakon Labaratorije i ostalih bendova.
Danas sam u veoma bliskom kontaktu i sa Dinom i sa Peđom i sa Batinim sinom Mićkom kao i sa ostalima, i sa svom decom. To je naša novosadska familija bila, to je bio bend koji se dobro zabavljao.
Takođe, i on je naš stari drug. Legenda, novosadske scene na nekoliko projekata sam učestvovao, a mislim i na jednom albumu njegovog benda Griva.
To je Riječki bend koji sam producirao ali su trake nažalost bile uništene u Sarajevu pa su onda Milan i Suba završili produkciju 1988. godine neposredno pred moj odlazak u SAD.
Mi smo bili veoma bliski još od prvog dana kad smo se upoznali tako da je želja uvek postojala da radimo nešto zajedno ali VD je bio bolestan jedno vreme, pa bio još više bolestan pa me je Milan onda pozvao da dođem u bend.
Nesećam se jako puno toga, ne zato što sam izlapeli starac već zato što je to tada bilo veoma stihijski. Sećam se samo malo većih događaja i angedota ali bilo je sve jako “kao u snu”. Fantastično je bilo pogotvo snimanje albuma.
To mi je posebno drag momenat kad su došli da mi puste snimke da čuju šta ja mislim. Da li se slažem sa produkciom i to me je emotivno jako pomerilo.
To mi je bio neki ventil i odmor posle jako naporne armije. Posle toga sam jedno godinu dana plandovao, pa radio neke druge stvari. Čak je Milan bio i jedno vreme prilično ljut na mene zbog toga što se ne vraćam u bend odmah. Zato što smo se jako dobro kapirali, a onda sam se konačno i 1988. godine vratio to nije urodilo nijednom studijskim albumom, ali je bila sjajna turneja iz koje je proizašao album “Live ‘88”,a posle te turneje sam otišao za SAD.
Nije, oduvek sam hteo da odem da vidim Svet. Pokojni otac me je tako i vaspitao da sam rođen na planeti Zemlji, a ne samo u Novom Sadu pa sam hteo i da je vidim, a te godine je Peter Melegon sada i on pokojni koji je pola Subotičanin po majci. On je slučajno nabasao u Novi Sad dok smo mi imali jedan od omiljenih lokalnih bendova Golden diamonds (Zlatni dijamanti). On je sa nama nastupao nekih godinu dana po Novom Sadu i silno smo se zabavljali i onda je on predložio da odeo sa njim za Los Angeles i tako smo seli za avion i otišli.
Saša Habić je jako dobra osoba i on je uvek važio za predanog i doborog producenta i to je nešto što ne treba shvatiti u negativnom smislu. On je insistirao na danima i danima rada na zvuku bubnja što je uvek i bila moja želja, ali to ne znači da instrument nije bio jako komplikovan da se naštimuje onda je to meni uvek smetalo i tako sam izmislio princip štimovanja koji je eto urodio plodom.
Baš sam danas pričao sa nekim kako mi je teško padalo što su oni mene poštovali kao proizvođača jako doborog instrumenta, a ne kao muzičara iako mi je veoma drago da sam i dan danas veoma blizak sa gomilom nekih jako poznatih likova.
Prvih 1000 komada su bili test marketing i zato su urađeni ručno, a danas je ostalo svega nekoliko komada koji su veoma vredni jer se smatraju vintager-ima iako je to samo 1991. godina, ali se smatra jako teško nabavljivim instrumetom koji je do duše i skup, ali eto i novi drugi patent je ustanovljen tako da će se raditi nešto još zanimljivije nego prvi, samo što će ovo biti bolji marketing.
To je opet samo zabava i ništa preterano ozbiljno. To smo uradili samo zbog toga što je to bio naš način da pomognemo Dečijoj bolnici u Novom Sadu sa nekih 15ak koncerata po Americi gde se novac direktno pretvarao u lekove koje smo slali u Dečiju bolnicu.
Ta ideja je u meni postojala oduvek pošto sam uvek imao neku dozu nezadovoljstva u odnosu na to kako se produkcija radila u ovoj državi i razgovor sa Magi 2002. je bio na temu kako bi zajedno mogli nešto da uradimo i ona je isto tako želela nešto slično ali eto nije nas dočekala.
Da, mada ovde je sve to jako teško uraditi pošto stvari nikako ne idu u pravcu u kom bi trebale da idu barem po meni jer dok je harmonike neće nam biti sreće.
Upravo, posle dve godine i tolko i kusur sati. Treba ljudi da znaju da je čitava jedna kulturna baština bez obzira da li je snimljena u Srbiji ili Hrvatskoj ili bilo kojoj bivšoj zemlji SFRJ republika uništena, prodata, zanemarena... tako da negde to još uvek sedi u nekoj Bugarskoj ili nekoj Rumuniji , ko zna gde? Jer su nestale bez traga i glasa sve multikanalne trake koje su nekad pripadale PGP-u ili Radio Novom Sadu tako da toga jednostavno nema. PGP nije u posedu ni jedne multikanalne trake tako da je to glavni i osnovni razlog zato što je EKV revisited tako dugo bio rađen. Zato što uopšte nije jednostanvo odvojiti glas od ostalih instrumenata obzirom da je sve zajendo na jednom snimku.
Problem je u tome što između njih i bilo koga od bivših članova EKV-a ne postoji komunikacija, a oglušuju se na naše molbe da prodaju, ustupe, iznajme, odobre ili da učine bilo šta povodom tog pitanja. Tako da nažalost tu još uvek ne postoji zvanična komunikacija. Jednostavno se oglušuju o naše zahteve, a autorsko pravo je neotuđivo ono pripada autoru ili ti nasledniku autora, i o tome bolje dalje da ne pričam obzirom da živimo u državi u kojoj se prema tome odnosi lošije nego prema Miki Mausu.
Da, tako je zavedena u SOKOJu kao da je pesma od EKV-a umesto Time-a, što je još jedan pokazatelj stanja u državi.
Zato što tu postoji jedan domen od skoro stotinak pesama i ne možeš ih sve staviti na prvi album i sad uvek će neko biti zadovoljan manje ili više, a neko nezadovoljan sa celim albumom, a meni je u planu sve da uradim.
U principu, nije to samo omaž samo EKVu već je omaž mladima i jednoj novoj generaciji kojoj treba da se pokaže da postoji još nešto, a da nema u sebi dupe, sise i harmoniku.
Sasvim je bilo logično da to bude prva postava benda bio je taj potez pošto su sve to ljudi koji su u nekom periodu bili u saradnji sa Milanom kako kroz sam EKV tako i kroz druge projekte, a u narednim postavama biće uključeni mladi muzičari koji su najbolji od najboljih i stalno će se uključivati novi ljudi u bend da bi se dala šansa svim kvalitetnim mladim ljudima da se predstave javnosti.
Tada sam se raspao od pozitivnog ludila, to je prvi put bio da smo zajedno na bini ćerke i ja, one su se ponašale kao da su to ceo život radile. Bio sam u čudu: „čekaj, čekaj, nešto nije tu uredu!“, a one su imale i svoju koreografiju i odlično su otpevale sve svoje deonice koje su inače one i snimile na albumu zajedno sa mojim nećacima. Tako da je i za njih i za mene to bio fantatičan doživljaj.
Da, Tinea je meni posebno draga, a to je nažalost bio poslenji njen nastup prvi je bio na Beer festu pošto je ona otišla na studije u Beč, što ne znači da se neće još dogoditi da bude gošća ako za to bude bilo prilike.
Ta stvar će se pojaviti u svom originalnom obliku, ali prerađena i pročišćena naravno čim se za to ukaže prava prilika.
Nebitno je ko je inicijator cele ideje, ali pojenta je da se bend okupio prvi put posle dvadeset godina i to je meni bilo veoma drago. Čak sam morao da obećam Tišmi da će hitna pomoć biti odmah pored bine obzirom da je on napunio šezdeset godina i to je bila jedna od najemotivnih stvari koje sam ikada doživeo što se tiče bilo kog benda. Luna je meni posebno drag bend, a nešto mi strašno smeta onaj Čeda Čvorak i njegovo korišćenje imena Luna, a to mi je horor najstrašniji na svetu.
Dragoljubi i ja smo stari prijatelji i kolege i imali smo zajedno prvi i originalni koncept samo za bubnjeve gde smo svirali Bitlse i klasične motive on je to kasnije nastavio pa je nastao i album „Koncert za dva bubnja i perkusije“, a grupa Ruž su opet neki novi klinci, a uvek sam bio, da me ne shvatiš pogrešno daleko od bilo kakve pretencioznosti, uvek sam hteo da pomognem nekim mladima tako se desio i Fit i Ruž, čak i onaj neosedlani Plavi orkestar. Oni su svi nekako dobili podršku i pomoć od nas ipak malo starijih generacija. Ruž mi je posebno drag, pogotvo pošto su to bili dobri momci koji su slušali šta im se kaže i nisu na to gledali kao na nešto negativno, nego su iz toga najbolje izvukli i napravili neku karijeru. Naravno, nisam bio u zemlji kad su se oni proslavili ali sam čuo od njih direktno da su dobro prošli.
