Rock and Democracy

Autor: Snežana Čongradin

U francuskim medijima neko „sa ove strane“ uspeÅ¡no odraÄ‘uje spin da je u pitanju sportsko huliganstvo i samo najuporniji i najupućeniji vide jasnu sliku – da ubistvo Brisa Tatona nije nikakav izolovani incident i da nema nikakve veze s nasiljem na stadionima. ÄŒovek je bio dovoljno naivan da poveruje da je Srbija reformisana zemlja i odlična destinacija za dvodnevni provod – samo zato Å¡to su pivo, taksi i devojke jeftine.

Naprotiv, Beograd je ponovo postao preteća i ružna destinacija, gde nije samo opasno biti stranac, već je opasno biti bilo ko ili bilo Å¡ta – a da to nije u direktnoj vezi s populističkim svetonazorom klana koji vlada zemljom. Insistiram da nama vlada klan, a ne partija ili koalicija, jer su u ovoj zemlji svi na nekoj vlasti, svako saraÄ‘uje sa svakim, a samo i zbog svoje lične koristi – kaže u intervjuu za Danas dramska spisateljica Biljana Srbljanović, kandidatkinja LDP-a za gradonačelnicu Beograda koja živi i radi u Francuskoj.

Da li je reč o istinskoj homofobiji i neuviđanju opasnosti od stvaranja atmosfere netrpeljivosti prema strancima, ili je na delu čist populizam vlasti?

- Mene to uopšte ne zanima. Da li je društvo homofobično i da li je crkva prihvatila prirodni poredak stvari, uopšte me ne zanima. Za crkvu svet može biti ravna ploča koju nose slonovi, s njima, o njihovim stavovima, mogu da polemišu umetnici ili brice, na primer, a ne država i društvo. Jer državu i društvo treba da zanima samo zakon i njegovo sprovođenje. A u ovoj zemlji postoji zakon protiv diskriminacije. I sada je jasno da, kada ga je vlast donosila, znala je da nema nikakvu nameru da ga ikad sprovodi. Uostalom, lično verujem da su tim garancijama da je zakon donet samo pro forme i kupili mir oko zakona u crkvenim krugovima. Ipak, to što Vlada ne samo da nije podržala, nego je de facto i zabranila Povorku ponosa, samo pokazuje da je ova vlast licemerna i da uporno obmanjuje i vređa svoje građane. Takva je od početka i sada samo ima sve manje i manje političkih faktora koji joj se suprotstavljaju.

Na nepoštovanje zakona koji su sami doneli više ih u Parlamentu niko ne upozorava, jer više i nema prave opozicije, jer nema ni prave politike, sve su samo obične kombinacije blejača, samo što sad više ne sede po kafićima i ne piju pivo po haustorima u bloku 45, nego imaju kancelarije, šefove kabineta i mnogo, mnogo para. A kombinacije obavljaju na potpuno isti način. Srbi to očigledno vole, čim takav poredak stvari uporno trpe. Tihi obračun sa svim građanskim vrednostima je jedini akcioni plan koji ova vlast ima, da slomi kičmu civilnom sektoru, zapuši usta i poslednjoj budali koja još ima snage da se buni protiv ovakvog poretka stvari. Kakva parada pedera, kakva radost življenja, klicanje slobodama i životu? Pa ko je ozbiljan uopšte mislio da će to ova i ovakva vlast dopustiti? I zašto bi? Naši glasovi im nisu potrebni, oni su među nama kupili one što su kupiti mogli, ostatak ima da ćuti i trpi, da radi, misli i govori baš ono što većina odredi. To je srpsko shvatanje demokratije, većina naređuje manjini. A manjina da ćuti, jer bi mogla mnogo gore da prođe.

Da li u slučaju ubistva državljanina Francuske ima političke pozadine?

- Predsednik Boris Tadić je pripretio međunarodnoj zajednici da nam „ne deli lekcije„. Onda pripretio ekstremistima „i sa levice i sa desnice“ da se mnogo razljutio i da to više neće moći tako. Tu će se sve i završiti, na praznim pretnjama i grebanju o smrt i emocijama koje je ona izazvala. Kad je pa u ovoj zemlji neki nasilnik zaista procesuiran? Kada imate vlast koja mesecima pregovara kako da da milion dolara naših para da bi spasila zatvora siledžiju koji je skoro do smrti pretukao američkog građanina, pa onda ta vucibatina nije čak ni u zatvoru, nego igra za neki klub, finansiran državnim parama, paradira po parlamentu i zapošljava se u advokatskoj kancelariji (!), što bi bilo ko uopšte poverovao da će ovi nasilnici proći drugačije? A i zašto bi? Paljenje ambasada, pravda za Uroša, Miladina Kovačevića, nasilno razbijanje tribina Peščanika, sve to prolazi nekažnjeno, čak je i ozbiljno podržano od strane vlasti i njenih predstavnika. I čak i ako u zatvor stave i suđenju privedu pet-šest huligana koji nemaju sreću da im Ministarstvo spoljnih poslova plati oslobođenje od krivice? Jadna smo mi zemlja ako mislimo da je vlast zaista spremna za obračun sa samom sobom.

 Da li su skorašnje tragedije rezultat nemira antievropskih snaga i ko zapravo predstavlja te snage u Srbiji?

- Nema tu nikakve zavere, Srbijom vladaju antievropske snage, one imaju sav instrumentarij, legalne institucije, politika ove vlade je antievropska, ma šta da oni o sebi govore. Nema zavere, klan na vlasti ne želi u Evropu, ne želi integracije sa svetom jer mu se to nikako ne isplati. Tim nominalnim programom samo dobijaju izbore, a onda uporno odbijaju da obave reforme, da se obračunaju s korupcijom, da reformišu pravosuđe i policiju, da ukinu monopole, da pohapse zločince, prihvate realnost na Kosovu i da zaista okrenu lice svetu. A zašto birači to uporno tolerišu, to je već pitanje za sociologe i parapsihologe. Zašto se ovde ljudi podignu samo kada treba da plaču za nekim, samo kada je tragedija već učinjena? Što se nisu skupili u tolikom broju nekoliko dana ranije, pa da vidimo koja bi to praćka sa crvenim kamenicama uspela da zabrani Povorku ponosa?

PoÅ¡tujem to Å¡to su ljudi masovno izaÅ¡li da polože cveće na mesto ubistva Francuza, ali me ipak zanima nekoliko stvari – da li bi toliko sveta izaÅ¡lo sa ružama i svećama da je ubijeni čovek u Beograd doÅ¡ao zbog Gej prajda, na primer? Ili tu postoji neka razlika?

Podmladak LDP, DS i neke nevladine organizacije pozvale su zajedno na protest protiv nasilja. Skup u čijoj organizaciji nema stranačkih podmladaka, a koji je zakazan dan posle, ponovo je pokušan da bude premešten na Ušće, da bi se od toga posle odustalo.

Ne razumem zbog čega stranke na vlasti organizuju protestnu Å¡etnju, protestnu protiv koga, čemu taj kič i patetika, čemu strmoglavljivanje u omiljene srpske emocije, slinavljenje i plakanje, a nikako hrabra i konkretna akcija. Koji su razlozi protesta i koji su njegovi zahtevi? Logično bi bilo da se insistira na ostavci Ivice Dačića, na primer, ako niÅ¡ta drugo, onda zbog nesposobnosti policije da zaÅ¡titi Beograd. Ali ne, tu nema zahteva, to nije protest, to je samo Å¡etnja, besmislena akcija koja je sama sebi cilj, to je isto ono grebanje o smrt i to tako i vidim. Inače, dok ovo govorim, ne znam Å¡ta će se desiti sa istim takvim graÄ‘anskim skupom, najavljenim za petak, koji policija, naprotiv, najpre nije želela da dozvoli. I ne znam da li će moja stranka tim povodom jednom neÅ¡to konkretno da učini ili samo opet da izda saopÅ¡tenje – kao da oni nisu deo te iste beogradske vlasti. Na stranu sve to, moram da kažem da su me, od svega, te dve ćirilične, žuto-plave reči, na naslovnoj strani sajta moje stranke najviÅ¡e pogodile. Mislim da bi bilo sasvim umesno da tim povodom i ja uzmem i upalim sveću za jednom tragično i prerano preminulom, ubijenom političkom idejom koja je, u to sam do kraja ubeÄ‘ena, mogla da postane stvarnost.

Izmišljanje „levih ekstremista“

Da li je „odbrana“ Kosova zaista povezana s podrškom Iranu i drugim zemljama koje su se tokom godine isticale u kršenju ljudskih prava i bila predmet osude EU, ili je o nečemu drugom reč?

- Mislim i da ta opsesija Kosovom takoÄ‘e postaje jedna prazna priča, to je samo sredstvo za borbu protiv poslednjeg „unutraÅ¡njeg neprijatelja“, protiv malo preostale drugačije Srbije. Kao Å¡to sam rekla, Tadić je povodom ubistva Francuza najpre spomenuo obračun s „levim i desnim ekstremistima“ i rekao da on tu ne pravi razliku. Dakle i ovaj nasilnički akt je iskoristio kao zgodnu priliku da joÅ¡ jednom pljune u lice graÄ‘anskoj Srbiji. Jer uporno izjednačavanje „svih ekstremista“ a pod ekstremistom se podrazumeva svako ko ne deli ubeÄ‘enja i lični politički i biznis interes klana i na vlasti i u opoziciji, svedoči o tome Å¡ta je ona poslednja stvar koja im smeta. Ko su u Srbiji „levi ekstremisti“? Tri i po preostala čoveka, Peščanik, nezavisni intelektualci, nekoliko nevladinih organizacija, je l’ tako? Dakle, u trenutku kada teledirigovana grupa nasilnika iÅ¡utira čoveka na smrt, a u danima koji slede jurca gradom u potrazi za Libijcima, Australijancima, lezbijkama i nekrstima, predsednik ove zemlje misli da je prava prilika da napadne graÄ‘ane svoje zemlje koji nemaju nameru da, ama po cenu života, pristanu na belu, pravoslavnu, ćiriličnu, sa tri prsta i tri zuba Srbiju, kojima samo silom može zapuÅ¡iti usta. Srpska policija i pravosuÄ‘e mene procesuira pred sudom, sa nalogom za privoÄ‘enje, jer sam uvredila pripadnike baÅ¡ ovih organizacija koji razaraju zemlju. Predsednik je postojanje ovih organizacija u okviru državnog Univerziteta – na Pravnom fakultetu, na primer – odobrio i pozdravio, jer je to za njega demokratija. To Å¡to neke od tih organizacija imaju svoje prostorije u Domu Vojske, to sto Å¡tampaju svoje pamflete u od države finansiranoj periodici, to Å¡to su redovni u listovima Pravoslavlje, to sve dokazuje da su oni mejnstrim, a ne ekstremisti. Oni jednostavno pripadaju tom istom svetonazoru u kojem se prihvataju Gadafi i Ahmadinedžad kao legitimni sagovornici od kojih Srbija može imati neke koristi. Naprotiv, veliki nacionalni problem su autorke Peščanika. To je jedini ekstremizam koji ovde neće biti tolerisan.

Tekst preuzet iz lista “Danas”.